00:12
Jedno od mojih najranijih sećanja je kad sam pokušao da probudim jednog svog rođaka i nisam mogao. Bio sam dete i nisam razumeo zašto, ali kad sam odrastao, shvatio sam da smo imali zavisnost od droge u porodici, uključujući i kasniju zavisnost od kokaina.
Mislio sam puno o tome u zadnje vreme, delom zato što je sada tačno sto godina od kad su droge prvi put zabranjene u SAD i V. Britaniji i kasnije to prošireno na ostatak sveta. Prošao je jedan vek od kad smo doneli sudbonosnu odluku da ka&2;njavamo zavisnike,jer smo verovali da će ih to odvratiti, dati im podsticaj da prestanu.
Pre par godina, posmatrao sam neke zavisnike koje volim i pokušavao da smislim neki način da im pomognem. I shvatio sam da postoji gomila neverovatno bazičnih pitanja na koja nisam znao odgovor, kao na primer: šta je uzrok zavisnosti? Zašto nastavljamo sa ovim pristupom koji, izgleda, ne funkcioniše i da li postoji bolji način?
Pa sam onda pročitao svašta o tome i nisam baš mogao da nađem odgovore koje sam tra&2;io, pa sam pomislio, okej, sešću sa raznim ljudima širom sveta koji su prošli kroz to i proučavali to i razgovaraću s njima i videti da li mogu nešto da naučim. Nisam mislio da ću preći 50.000 km, ali jesam, i sreo sam gomile različitih ljudi od transrodnog dilera kreka u Braunsvilu, u Bruklinu, do naučnika koji daje halucinogene mungosima da vidi da li im se sviđaju - i rezultat je da im se sviđaju, ali samo u posebnim okolnostima - do jedine zemlje koja je dekriminalizovala sve droge, od kanabisa do kreka - Portugala. Ono što me je zaista zapanjilo je da je skoro sve što smo mislili da znamo o zavisnosti pogrešno i ako počnemo da usvajamo nova svedočenja o zavisnosti, mislim da ćemo morati da promenimo i više od same politike prema drogama.
Ali da počnemo sa onim što smo mislili da znamo. Uzmimo srednji red, na primer. Zamislite da svi vi uzimate heroin 20 dana, 3 puta dnevno. Izgleda da su se neki obradovali više ovoj mogućnosti od drugih. (Smeh) Ne brinite, to je samo misaoni eksperiment.Zamislite da ste to uradili. Šta bi se desilo? Ceo vek su nam pričali istu priču o tome šta bi se desilo. Mislimo da, zato što heroin sadr&2;i hemijske navlake, ako ga uzimate neko vreme, vaše telo bi postalo zavisno od tih navlaka, počeli biste da osećate fizičku potrebu i posle tih 20 dana, svi biste bili zavisnici od heroina. Jel tako? To je ono što sam ja mislio.
Prva stvar koja me je upozorila da nešto nije u redu sa tom pričom je kad su mi objasnili. Kad bih izašao sa TED-a danas i udari me auto i polomim kuk, odveli bi me u bolnicu i dali bi mi velike količine diamorfina. Diamorfin je heroin. To je u stvari mnogo bolji heroin od onog koji ćete kupiti na ulici, jer je onaj koji kupujete od dilera kontaminiran. Vrlo malo od toga je heroin, dok je onaj koji dobijate od lekara medicinski čist. I to bi vam davali tokom dugog vremenskog perioda. Mnogi od vas u ovoj prostoriji nisu svesni da su već uzeli prilično heroina. I svako ko gleda ovo širom sveta, to se dešava. Ako je ono što mislimo o zavisnosti tačno - ovi ljudi su izlo&2;eni svim tim hemijskim navlakama - Šta bi trebalo da se desi? Trebalo bi da postanu zavisni. Ovo su proučavali vrlo pa&2;ljivo. To se ne dešava. Primetićete da vaša baka kojoj su zamenili kuk nije postala narkoman. (Smeh)
Kad sam ovo saznao, bilo mi je čudno, toliko u suprotnosti sa svim što su mi pričali i što sam mislio da znam, da sam pomislio da ne mo&2;e biti tačno, sve dok nisam sreo Brusa Aleksandera. On je profesor psihologije u Vankuveru koji je izveo neverovatan eksperimentkoji će nam, ja mislim, pomoći da razumemo ovaj problem. Profesor Aleksander mi je objasnio da ideja koju svi imamo o zavisnostipotiče delom od niza eksperimenata koji su rađeni u 20. veku. To su vrlo jednostavni eksperimenti. Mo&2;ete ih izvesti večeras kod kuće ako ste sadistički raspolo&2;eni. Stavite pacova u kavez i date mu dve flaše s vodom. U jednoj je samo voda, a u drugoj je voda sa dodatim heroinom ili kokainom. Pacovu će se skoro uvek više svideti voda sa drogom i skoro uvek će sebe ubiti vrlo brzo. I to je to, jel' tako? Mislimo da tako funkcioniše. 70-tih godina, profesor Aleksander je posmatrao eksperiment i primetio nešto. Rekao je: ah, pa mi stavljamo pacova u prazan kavez. On nema šta drugo da radi osim da koristi ove droge. Hajde da probamo nešto drugačije. I napravio je kavez koji je nazvao "Park za pacove", koji predstavlja raj za pacove. Tu su imali sir, loptice u boji, razne tunele. I najva&2;nije, imali su puno prijatelja. Mogli su imati seks. I dobili su obe flaše s vodom, običnu vodu i vodu s drogom. I evo fascinantne stvari: u Parku za pacove, ne vole vodu sa drogom. Skoro nikad je ne koriste. Nijedan je ne koristi kompulsivno. Nikad se nijedan ne predozira. Od 100 posto predoziranosti kad su u izolaciji do nula posto predoziranosti kad imaju srećne &2;ivote i veze s drugima.
Kad je prvi put ovo video, profesor Aleksander je pomislio: mo&2;da je ovo samo kod pacova, oni su prilično različiti od nas. Mo&2;da ne tako različiti kao što bismo voleli, ali ipak - Srećom, postojao je eksperiment s ljudima po istom principu i u potpuno isto vreme. Zvao se Vijetnamski rat. U Vijetnamu, 20 posto američkih vojnika koristilo je mnogo heroina i ako pogledate novinske izveštaje iz tog vremena, bili su veoma zabrinuti, jer su mislili: bo&2;e, imaćemo stotine hiljada narkomana na ulicama SAD-a kad se rat završi; to je bilo potpuno logično. Ove vojnike koji su koristili heroin pratili su po povratku kući. Psihijatrijski časopis uradio je detaljno istra&2;ivanje o tome šta je s njima bilo posle. Oni nisu išli na rehabilitaciju ni na odvikavanje. 95 posto njih je samo prestalo. Ako verujete u priču o hemijskim navlakama, to nema uopšte smisla, ali profesor Aleksander je pomislio da mo&2;da postoji drugačija priča o zavisnosti. Rekao je: šta ako zavisnost nema veze sa hemijskim navlakama? Šta ako zavisnost ima veze sa vašim kavezom? Šta ako je zavisnost prilagođavanje vašem okru&2;enju?
Kad govorimo o tome, bio je još jedan profesor, Piter Koen u Holandiji, koji je rekao da to mo&2;da ne bi trebalo nazivati zavisnošću.Mo&2;da bi to trebalo nazvati: vezivanje. Ljudska bića imaju prirodnu potrebu za vezivanjem i kada smo srećni i zdravi stvaraćemo veze jedni s drugima, ali ako to ne mo&2;ete da uradite jer ste izolovani ili ste pretrpeli traumu ili vas je &2;ivot ophrvao, vezaćete se za nešto što vam daje neki osećaj olakšanja. To mo&2;e biti kocka, pornografija, kokain, kanabis, ali ćete se vezati za nešto jer je to naša priroda.To je ono što &2;elimo kao ljudska bića.
U početku, ovo mi je bilo teško da shvatim, ali pomoglo mi je da razmišljam na sledeći način. Imam flašicu s vodom kod svog mesta. I mnogi od od vas imaju flašicu s vodom kod sebe. Zaboravite drogu. Potpuno legalno, u svim ovim flašicama mo&2;e biti votka. Svi bismo mogli da se opijamo - ja posle ovoga - (Smeh) ali to ne radimo. Pošto ste mogli da platite zilion funti, koliko košta ulaz na TED, pretpostavljam da mo&2;ete da priuštite sebi da pijete votku narednih šest meseci. Ne biste završili kao beskućnici. Ali nećete to uraditi, a razlog nije to što vas niko ne sprečava već zato što imate veze i odnose zbog kojih &2;elite da budete prisutni. Imate posao koji volite, ljude koje volite. Imate zdrave odnose. A centralna stvar zavisnosti, mislim, i verujem da primeri pokazuju, je nemogućnost da podnesete da budete prisutni u svom &2;ivotu.
To ima veoma značajne implikacije. Najočiglednije su one u Ratu protiv droge. U Arizoni sam izašao sa grupom &2;ena koje su naterali da nose majice na kojima piše "Ja sam bila zavisnik od droge" i izađu u grupi, vezane, i kopaju grobove dok im se javnost ruga i kada ove &2;ene izađu iz zatvora, imaće krivične dosijee, što znači da više nikad neće raditi u legalnoj ekonomiji. Ovo je ekstreman primer, naravno, u slučaju zatvorenika u lancima, ali skoro svuda u svetu tretiramo zavisnike na sličan način. Ka&2;njavamo ih. Poni&2;avamo ih. Otvaramo im krivične dosijee. Sprečavamo njihovo ponovno povezivanje. Jedan doktor u Kanadi, dr Gabor Mate, neverovatan čovek,rekao mi je: ako &2;elite da stvorite sistem koji će pogoršati zavisnost, stvorićete taj sistem.
Ali, postoji jedno mesto gde su rešili da urade potpuno suprotno i otišao sam tamo da vidim kako to funkcioniše. Godine 2000, Portugal je imao jedan od najvećih problema s drogom u Evropi. Jedan procenat populacije je bio zavistan od heroina, što je neverovatno i svake godine su sve više i više koristili američki način. Ka&2;njavali su ljude, &2;igosali ih i poni&2;avali sve više i problem se pogoršavao svake godine. I jednog dana, premijer i vođa opozicije su se sastali i rekli: ovako dalje ne mo&2;emo sa zemljom u kojoj imamo sve više zavisnika od heroina. Hajde da formiramo komisiju od naučnika i doktora da bismo smislili kako da rešimo problem. I formirali su komisiju koju je vodio dr &1;oao Gulao da prouče sve ove nove dokaze i kad su završili, rekli su: "Dekriminalizujte sve droge od kanabisa do kreka, ali" - i ovo je ključni sledeći korak - "uzmite sav novac koji smo koristili da izolujemo zavisnike, da ih isključimo, i potrošite ga na njihovo ponovno povezivanje sa društvom." To nije baš ono kako vidimo lečenje od droge u SAD i Velikoj Britaniji. Oni rade rehabilitaciju sa smeštajem, rade i psihološku terapiju koja ima neku vrednost. Ali najveća stvar koju su uradili je potpuno suprotna od onog što mi radimo: obiman program kreiranja poslova za zavisnike i mikro krediti zavisnicima za pokretanje malih poslova. Recimo, bili ste automehaničar. Kad ste spremni, oni odu u radionicu i ka&2;u: ako zaposlite ovog momka na godinu dana, mi ćemo plaćati polovinu njegove plate. Cilj je bio da svaki zavisnik u Portugalu ima nešto zbog čega bi ustao ujutru iz kreveta. Kad sam otišao i upoznao zavisnike u Portugalu, rekli su mi da dok su ponovo otkrivali svrhu, otkrivali su ponovo i veze i odnose s društvom.
Ove godine će biti 15 godina od početka eksperimenta i rezultati su: upotreba droge ubrizgavanjem je opala u Portugalu, prema britanskom kriminološkom časopisu, za 50 posto. Predoziranje je u velikoj meri opalo, kao i pojava HIV-a među zavisnicima. Po svim istra&2;ivanjima, zavisnost je značajno opala. Vidite da je bilo uspešno i po tome što skoro niko u Portugalu ne &2;eli da se vrati na stari sistem.
To su političke implikacije. Mislim da postoji sloj implikacija svih tih istra&2;ivanja ispod toga. &1;ivimo u kulturi gde se ljudi osećaju sve podlo&2;nije svim vrstama zavisnosti, bilo od mobilnih telefona, od kupovine ili od jela. Pre nego što su govori počeli - znate to - rekli su nam da pametni telefoni ne smeju da nam budu uključeni i mnogi od vas su izgledali kao zavisnici kojima su rekli da njihov diler neće biti tu narednih nekoliko sati. (Smeh) Mnogi od nas se osećaju tako, i mo&2;da će zvučati čudno, govorio sam o tome kako je nepovezanost veliki poketač zavisnosti i čudno je reći da je u porastu, jer mislimo da smo najpovezanije društvo koje je ikada postojalo. Ali sve više mislim da su veze koje imamo, ili mislimo da imamo, nešto kao parodija na ljudsku povezanost. Ako imate krizu u &2;ivotu, primetićete nešto. Oni koji vas prate na Tviteru neće sesti sa vama. Neće vam pomoći vaši prijatelji sa Fejsbuka. To će biti vaši prijatelji od krvi i mesa sa kojima imate dublje i iznijansirane odnose, licem u lice. Postoji istra&2;ivanje za koje sam saznao od Bila MekKibena, stručnjaka za ekologiju, koje nam govori mnogo o ovome. Posmatran je broj bliskih prijatelja koje prosečan Amerikanac misli da mo&2;e da pozove kad je u krizi. Taj broj je u stalnom padu od pedesetih godina. Površina prostora u stanu pojedinca je u stalnom porastu i mislim da je to metafora za izbor koji smo napravili kao kultura. Zamenili smo prijatelje površinom stana, zamenili smo veze stvarima i rezultat je da smo jedno od najusamljenijih društava ikada. Brus Aleksander, koji je izveo eksperiment sa pacovima, ka&2;e: kod zavisnosti stalno govorimo o individualnom oporavku, i u redu je pričati o tome, ali treba da govorimo mnogo više o društvenom oporavku. Nešto se poremetilo kod nas, ne samo kao pojedinaca već kao grupe. Stvorili smo društvo gde, za mnoge od nas, &2;ivot izgleda mnogo više kao izolovani kavez, a mnogo manje kao "Park za pacove".
Da budem iskren, ja nisam zbog toga ušao u ovo. Nisam ušao u to da bih otkrio političke i društvene stvari. &1;eleo sam da saznam kako da pomognem ljudima koje volim. I kad sam se vratio s ovog dugog putovanja i naučio sve ovo, pogledao sam zavisnike u svom &2;ivotu. Ako ćemo iskreno, teško je voleti zavisnika i ima mnogo ljudi koji to znaju u ovoj sali. Mnogo vremena ste ljuti, i jedan od razloga zašto je ova debata tako emotivna je to što prolazi kroz srca svih nas. Svako jednim delom sebe posmatra zavisnika i misli:voleo bih kad bi te neko zaustavio. Uputstva koja nam govore kako da tretiramo zavisnike u svom &2;ivotu su tipizirana, ja mislim, rijaliti emisijom "Intervencija", ako ste gledali. Mislim da je sve u našim &2;ivotima definisano rijaliti programom, ali to je neki drugi TED govor.Ako ste ikada gledali "Intervenciju", ideja je prilično jednostavna. Uzmu zavisnika i sve ljude u njihovom &2;ivotu, stave ih zajedno, suoče ih s onim što čine i ka&2;u: ako se ne popraviš, isključićemo te. Uzmu vezu zavisnika i ugroze je, učine je zavisnom od ponašanja zavisnika. Počinjem da uviđam zašto taj pristup ne funkcioniše i mislim da je to skoro kao uvođenje Rata protiv droge u naše privatne &2;ivote.
Pa sam razmišljao: kako bih mogao da budem Portugalac? Ono što sam pokušao da uradim sada i što radim stalno, i mogu vam reći da je lako, je da ka&2;em zavisnicima oko sebe da &2;elim da produbim vezu s njima, da im ka&2;em: volim te bilo da uzimaš drogu ili ne.Volim te bez obzira u kom si stanju i ako sam ti potreban, doći ću i sešću s tobom jer te volim i ne &2;elim da budeš sam ili da se osećaš sam.
Mislim da sr&2; ove poruke - nisi sam, volimo te - mora biti na svakom nivou naše reakcije na zavisnike, društveno, politički i pojedinačno. Sto godina unazad, pevali smo ratne pesme o zavisnicima. Mislim da je trebalo da im pevamo ljubavne pesme, jer suprotnost zavisnosti nije treznost. Suprotnost zavisnosti je povezanost.